15. mart je Svetski dan potrošača, ustanovljen 1983.godine, a obeležava se na taj dan zbog
velikog doprinosa američkog predsednika Džona F.Kenedija koji je 15.marta 1962.godine u
Kongresu SAD proglasio Deklaraciju o zaštiti potrošača. Tom priliko predsednik SAD je između
ostalog rekao da su potrošači prema definiciji, uključujući sve nas, i njega kao predsednika SAD,
nejveća ekonomska grupa na koju utiče svaka javna ili privatna privredna odluka, i oni su
najvažnija privredna grupa čiji se stavovi često ne čuju.
Predsednik Kenedi je tada promovisao četiri osnovna potrošačka prava, i to: pravo na sigurnost,
pravo na informisanost, pravo na izbor i pravo da se čuje glas potrošača.
Međunarodna organizacija potrošača je kasnije afirmisala još četiri prava potrošača koja su se
uvrstila u osnovna prava potrošača, i to: pravo na zadovoljenje osnovnih potreba, pravo na
obrazovanje, pravo na pravnu zaštitu i pravo na zdravu i održivu životnu sredinu.
Državna intervencija sa ciljem zaštite prava potrošača ostvaruje se donošenjem imperativnih
propisa kojima se definišu najvažniji pravni instituti namenjeni zaštiti prava potrošača, kao i
određivanjem nadležnih organa koji će sprovesti njihovu zaštitu.
Na žalost, nadležne institucije su u pogledu postupanja javnih i komunalnih preduzeća koja
pružaju usluge od opšteg ekonomskog interesa često pune razumevanja za obrazloženja javnih
komunalnih preduzeća zbog kršenja imperativnih zakonskih odredaba, pre svega krovnog
Zakona o zaštiti potrošača.
Najsvežiji primer: Sekretrijat za komunalne i stambene poslove grada Beograda smatra da nije
moguće usvojiti Inicijativu Ombudsmana grada Beograda da se podzakonski akti ( odluke)
usklade sa imperativnim Zakonom o zaštiti potrošača, kao i Ustavom Republike Srbije, koji u
članu 195 propisuje da statuti, odluke i svi drugi akti autonomnih pokrajina i jedinica lokalnih
samouprava moraju biti saglasni sa zakonima, dok član 194 propisuje da je pravni poredak u
Republici Srbiji jedinstven, iz čega proizilazi da akti niže pravne snage moraju biti usaglašeni sa
aktima više pravne snage).
Naime, Sekretarijat za komunalne i stambene posleve grada Beograda , a na na osnovu
dostavljenog obrazloženja JKP BVK smatra opravdanim da JKP BVK ne vrši očitavanje vodomera
jednom mesečno, kako je to propisano članom 90. Zakona o zaštiti potrošača, jer je JKP BVK
naveo da za takvu aktivnost ne postoje ni tehnički ni materijalni uslovi, i da bi za očitavanje
vodomera jednom mesečno bilo potrebno zaposliti preko 150 lica, odnosno da bi, kako navode,
za zapošljavanje novih kadrova bilo potrebno izdvojiti značajna finansijska sredstva, čime bi se
uvećali rashodi, a koji bi doveli do povećanja cene usluge, što nije, kako dalje navode, u skladu
sa strategijom da cena vode, još uvek (radi zaštite interesa potrošača) ima socijalni karakter.
Postavlja se pitanje da li JKP BVK smatra da potrošači kojima se na ime utrošene vode naplaćuje
nekoliko usluga ovog javnog komunalnog preduzeća, i to:hladna voda, kanalizacija, pogonska
spremnost vodovodnog sistema, korišćenje vodnog dobra i naknada za ispuštenu vodu, i dalje
nedovoljno plaćaju ovu uslugu, odnosno da formirana cena za ovu uslugu, kako to navodi JKP
BVK ima socijalni karakter.
Takođe, da li i građani kojima su ispostavljeni enormno uvećani računi za utrošenu vodu po
osnovu nezakonitog akontacionog zaduživanja, odnosno merenja utroška vode jednom do dva
puta godišnje, a reklamacije im se redom odbijaju sa paušalnim obrazloženjem da je
ispostavljeni račun smatraju ispravnim, dok potrošač ne može da dokaže drugačije jer prilikom
akontacionog zaduživanja nema uvid u stvarno ostvarenu potrošnju, imaju status povlašćene
socijalne kategorije ili su, naprotiv, dospeli u dužničko ropstvo jer im tako ispostavljeni računi
često ugrožavaju egzistenciju?
Nažalost, umesto da podrži Inicijativu Ombudsmana grada Beograda da se poštuju Ustav
Republike Srbije i Zakon o zaštiti potrošača, Gradska uprava grada Beograda smatra da u ovom
momentu nije moguće izmeniti nezakonite odredbe podzakonskih aktata jer su, kako navode u
dopisu, razlozi koje je izneo JKP BVK opravdani.
U nastavku je „završna reč“ usvojenog izjašnjenja JKP BVK da Ustav i zakoni mogu da se krše
bez posledica:
„Na osnovu svega navedenog, ističemo da u trenutnim uslovima poslovanja i na trenutnom
nivou tehničko – tehnološkog razvoja ne postoje uslovi za mesečno očitavanje brojila na
teritoriji grada Beograda, tako da formalna izmena navedenih odredaba predmetnih odluka ne
bi stvorila uslove za implementaciju odredbe člana 90.Zakona o zaštiti potrošača, već je
potrebno sistemski urediti ovu oblast i izvršiti usaglašavanje poizitivnih propisa Republike Srbije
tako da se obezbedi delotvornost propisanih prava i obaveza trgovaca i stvori institucionalni
mehanizam za primenu ove odredbe u punom smislu.“
Na stranu da je Udruženje vodovoda i kanalizacije Srbije uputilo inicijativu za izmenu odredbe
člana 90. Zakona o zaštiti potrošača, jer, kako navode, u trenutnim uslovima poslovanja i na
trenutnom nivou tehničko-tehnološkog razvoja, ne postoje uslovi za postupanje po navedenoj
odredbi.
Dakle, poštovani potrošači, izgleda da nam ostaje da budemo puni obzira prema javnim
komunalnim preduzećima koja eto imaju tehničke, finansijske, strukturne i kadrovske probleme
da poštuju naša jasno definisana i zakonom zaštićena prava, koja su nam zajemčena i Ustavom
Republike Srbije.
Vesna Perinčić
Kommentare